Cviljenje novinarstva – Društvo – Dnevni list Danas

Sećam se kako je cvilio. Nemam drugu reč za taj zvuk. Jednom rukom ga je, fotografa, kolegu, u uskom prolazu sa Terazija ka Čumićevom sokačetu držao policajac, drugom ga je udarao pendrekom po glavi i vratu, ponovo i ponovo, uz neponovljivo odvratan, tup zvuk tvrde palice o lobanju presvučene kožom i malo kose, mehanički zvuk, primereniji zanatu ili fizičkom radu.

Vukao sam ga s druge strane za ruku u kojoj je bio aparat, istegnutu što dalje od pendreka, da mu ga ne polomi. Bolje glava nego aparat. Ali se zakačio torbom sa objektivima i ostalom opremom za neka vrata od žice u tom uskom grlu i nije hteo da je ostavi policajcu. Krv je potekla, poprskala me, on me je gledao kao izbezumljena životinja koja se bori za život.

Policajac je stenjao sa izrazom lica nekoga ko naporno radi. I svaki put kada bi „uradio“ to njegovo, moj kolega je, pored svog junačkog suzdržavanja, ipak pustio jedva čujan, tanušan, mučan mali cijuk.

Znam ja da je to bio gest čoveka koji čuva svoj (neosigurani, naravno) skupi alat. Ali znam i da nije dao slike. Zamrznute, dvodimenzionalne, crno-bele fragmente istorije koja se nikada više neće ponoviti da je on zabeleži. Ako policajac to uništi, uništio je i misiju fotografa, njegov razlog za postojanje na svetu.

Znate šta je ovde problem? Što to prebijanje mog kolege u vreme zimskih protesta zbog pokradenih izbora 1996. pamtim ja i žene koje su mu posle svega brisale krv maramama i – niko više. Osim njegovog okruženja, privatnog i radnog, nikoga više nije briga za njegovu lobanju, krv i fotografije.

Niko nije odao (adekvatno) priznanje našim novinarima na baklji slobode koju su branili, nekad telima, u tri slučaja i životima, od mračne horde koja (ovo društvo je najgori ponavljač u razredu, svega mi) ponovo vlada.

Nova vlast nije zaštitila ni medije, ni novinare, ni medijske slobode. Ostavila je to volji države. Ta kratka pauza od jedanaest godina naših života koje nismo proveli u ovakvoj ili onakvoj diktaturi ili jednopartijskom sistemu, ostala je samo to. Kratka pauza. I nikome nije palo na pamet da bi mogli da skliznemo nazad u taj vekovni mrak ako, između ostalog, ne kanonizujemo slobodu novinara da rade svoj posao kako treba

Dolazi Alpac

Juče je investicioni fond Alpac Capital došao po popularne nezavisne medije Srbije (i Crne Gore, ali oni se brane nekako). U vestima N1 i Nove TV se čuje tiho cviljenje između redova. Alpac je kupio Euronews, osnovan kao evropski odgovor na CNN, a osnovali su ga državni emiteri EU. Par puta je promenio privatne ruke, u životu ga je održavala pomoć iz Brisela, a onda je krenuo da se „razmnožava“.

Od Azerbejdžana do Srbije, trag saradnje sa autoritarnim režimima i njihovog novca u Alpaku, vuče se za njima. Euronews u Srbiji je pod Alpacom „doveden u red“ lakom rukom Minje Miletić, novinari su pokušali da zaštite profesiju na krilima tada poletnog protesta protiv režima, ali je masovnim odlaskom profesionalaca sve to na kraju postalo još jedan režimski aparat za skrivanje stida i srama. Alpakova poslovna strategija, ovako spolja, izgleda kao pružanje usluga autoritarnim režimima i pojedincima za unosne ugovore s vlastima. Informativa se, ionako, nikad ne isplati.

Devedesetih su nas novinare ubijali kad zasmetamo, ali to je bio samo vrh ludila. Hapšenja, zatvorske kazne, ukidanje medija, cenzura, otmice, prebijanja, opšti javni prezir, upadi kriminalaca i paravojnika u redakcije… Hrabre kolege su trpele jezive stvari da bi bar poneko saznao šta se ovde, dođavola, događa, šta u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu.

Posle Miloševića, nova vlast je (mnogo bolja od prethodne, kud i kamo od sadašnje), mrtva hladna, donela jedan skandalozan zakon da se obračuna sa jednim medijem i nikako „nije uspevala“, jadna, uprkos lepim namerama, da otkrije bilo šta o detoniranoj bombi na prozoru Dejana Anastasijevića, baš kao ni o smrti Milana Pantića.

U dolazećim nedeljama i mesecima će se, osim ako se ne uzdamo u nekakvo regulatorno telo u Luksemburgu, ubrzano deformisati nezavisni mediji sa dosegom većim od marginalnog i – nikom ništa. Studentski pokret – ništa. Stranke – uglavnom ništa.

Građani su spontano izašli pred N1 prošle godine, kada je došla neka Vulinova grupa da im smeta; zborovi su ove godine pozvali na okupljanje pred zgradom televizije i došlo je hiljadu ili dve ljudi. Ali ne postoji organizovana odbrana medija u bilo kom smislu.

Ni na jednom skupu podrške za N1 nijedna jedina studentska zastava nije se pojavila, osim možda kao incident. Jedina ozbiljna opoziciona sila jednostavno ne smatra da je N1 vredan njihove podrške. Njihovi razlozi za to su samo njihovi i mogu biti sasvim legitimni. Ali ovde nije reč o razlozima. Reč je o konačnom efektu koji se može spakovati u popularan izraz „medijska pustinja“. I to je OK, izgleda.

Smrt u oportunom trenutku

Možda je, dakle, vreme da se mi, nezavisni novinari zahvalimo ovom društvu i njegovim građanima, studentima i ostalima na pažnji, izvinimo se „ako nešto nije bilo u redu“ i počnemo da tražimo prekvalifikacije za neke manje opasne i uzbudljive poslove. Izgleda da nismo potrebni.

Dok su Vučićevi raznorodni nasilnici i čitav njegov režim duže od decenije maltretirali ekskluzivce i istraživačke novinare i gušili medije koji im smetaju, moglo se možda i reći da je čitavo društvo u apatiji. Ali sada više od polovine građana Srbije uviđa u kakvoj smo provaliji. Oni to znaju baš zahvaljujući novinarima, zaslugom tih istih medija koje sada prate u milionima. Ne političarima, ne društvenim radnicima, inženjerima, pekarima, policajcima, tužiocima, sportistima, trgovcima, umetnicima ili studentima (čast svima, to im prosto nije posao). Nego novinarima. Zbog tih teško sticanih saznanja koja su novinari skupo platili, stotine hiljada ljudi izlaze na ulice da rizikuju batine i hapšenja. Sada postoji ideja, ili bar pokret za kojim ide većina tih građana… I opet – nikom ništa.

Sada je to u velikoj meri jasan signal, bar meni, da je sve to brak u kojem je jedno od dvoje supružnika uzeto „zdravo za gotovo“, da većina oseća da će bez te osobe verovatno biti teže, ali ne toliko da bi se iscimali oko toga, da će život nekako teći dalje, da je uostalom pitanje ko je tu bio sasvim veran, gde je miraz i šta o tome misli komšiluk.

To je OK, sasvim legitiman odnos na koji svako u životu ima pravo. No, znate, nije to odnos zbog kojeg vredi uopšte se baviti novinarstvom. A kamoli stavljati glavu pod autobus. Za neprijatnom brakorazvodnom parnicom neće biti potrebe. Jedan od supružnika (nezavisno novinarstvo sa značajnim dosegom) jednostavno će, na svačije olakšanje izgleda, preminuti.

Mit o slobodnom internetu

E pa, sad će svi koji su odlučili da ne reaguju, ili bar ne reaguju konkretno i u skladu sa važnošću procesa zatiranja istine i oslepljivanja društva, moći da probaju malo kako je to informisati se (samo) preko društvenih mreža. Ima tu samo nekoliko problema. Sitnih, očigledno se smatra, ali daj da nabrojimo bar neke, onako, na prvu:

* Na mrežama dobijate informacije od drugih korisnika, ili ako oni prenesu nešto sa profesionalnih medija. Ako profesionalnih medija nema – nema šta neupitno ni da se prenese. Četiri petine svih upita na Googleu koji su se ticali važnih vesti davalo je rezultate iz profesionalnih medija, a veštačka inteligencija je pouzdana samo kada citira profesionalne medije kao izvore. Kojih ovde više neće biti. Srećno sa „poverljivim informacijama dobro obaveštenih“ korisnika Telegrama.

* Na mrežama je svako informisanje u konkurenciji sa reality đubretom, pornićima, cenama automobila, kučićima, mačićima, jackassovima, unucima, selfijima i Temuom. Imate nešto neprijatno da prenesete korisnicima? Pa oni su na klik od smeha ili erotskog uzbuđenja. Ko će šta odabrati?

* To što pročitate, nećete moći da proverite, zato što to nisu profesionalno prikupljene, proverene, potvrđene i dokazane informacije, sa navedenim izvorima kojima možete da se obratite za proveru. Moći će da vas laže ko kako hoće, samo ako to radi na atraktivan način. I sviđaće vam se to. Neko vreme. Već vam se sviđa. Priznajte.

* Svi ti influenseri, da vam odam tajnu, rade da vam se stvar dopadne, a ne da vas informišu. Pa i neće. Da vas informišu. Ne znaju ni kako. Ali vole vaš novac. I neviđeno ozbiljno izgledaju dok pričaju.

* Sada će režim imati 4 televizije sa nacionalnom dozvolom, stotine lokalnih, sve nacionalne novine u državi i sve nacionalne radio-stanice, plus armiju botova na mrežama i nekoliko portala u vrhu čitanosti u Srbiji. Mi ćemo ostati sa Fejsbukom, Instagramom i malo Tik-toka, plus poneki još uvek živi lokalni medij.

* Šta smo spremili za ovu situaciju koja dolazi evo već godinu dana? Ništa. Možda je ovo trenutak da se nekome nešto čestita?

* Možda volite Vuka Cvijića, možda i još neke novinarke i novinare, ali sada će Miloš Medenica da vas informiše, pošto niko od nas nema mafiju i odmetnutu tajnu službu da nas kriju dok pričamo.

* Kako je javnost jedina odbrana novinara od države, posebno odmetnute, šta mislite, kako će se sada režim ponašati prema novinarima? Dobronamerno? Da li vas se to uopšte tiče?

* Da ponovimo još jednom, dok još možemo: novinari paze ne samo na tačnost informacija, nego i na kontekst, etičnost dolaženja do njih, etičnost prezentacije i vaše uvažene kapacitete za koncentraciju i razumevanje vesti. Na mrežama se niko ne zamara takvim sitnicama. A to je opasno koliko i potpuno neznanje.

* Da li stvarno iko misli da internet ne može da se kontroliše? Jesmo čuli za Kinu, Rusiju ili Tursku? Tamo to jako lepo uspeva, znate.

U svakom slučaju, dok ovako poluprivatno cvilim nad očiglednim odsustvom neophodnosti svoje profesije, nad sudbinama prijatelja i novinara saboraca, kao i medijima koje više neću moći da pratim bez kese za povraćanje, zapravo mi je teže da mislim o čitavom ovom društvu, i tako tragično nezrelom, nespremnom i za manje potrese od potpunog zatiranja istine u javnosti.

Znate, nad svakom građankom i građaninom koji, umesto da biraju gde će na letovanje, umiru bez lečenja i lekova, treba da plačemo. Nad svakim komšijom kojem su zatrli biznis, prebili ga, uhapsili i osudili na pravdi boga, treba da urlamo od besa.

Ali od svake grupe ljudi, posebno grupe od nekoliko miliona, koja nema pouzdan izvor informisanja, treba da se – plašimo.

Do viđenja, i hvala na svim ribama.

(Oproštajna poruka delfina koji su, u naučno fantastičnom romanu Daglasa Adamsa „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, napustili Zemlju pred neminovnu katastrofu.)